Tako to izgleda sa sigurne visine, skoro idilično. Već na prvom uglu je potop, dubine oko pola metra, prečnika oko deset. Pukla neka vodovodna cev na raskrsnici. Nebitno. To je samo još jedan dokaz da je situacija u ovoj zemlji uvek tragična, ali nikad dovoljno ozbiljna da bi se neko angažovao. Naročito ne nedeljom, iako je vanredna situacija, kojoj smo se nekako perverzno obradovali. Konačno smo se uvalili u nevolju od koje ne moramo pred svetom da se stidimo. Desilo nam se snegopadanje.
Gradske službe obavestile beograđane da je otvoren SOS telefon za pomoć u vanrednim situaciijama, i da pozovu ako im je potrebna bilo kakva pomoć. Nakon dva dana, iste službe apelovale na građane da zovu samo ako im je život ugrožen, jer izgiboše odgovarajući na zahteve nesavesnih korisnika da im se donese burek, očisti terasa i deca prevezu do obdaništa. Služba je naročito bila gnevna na one koji „su se pretvarali da su stari“.
Dva robijaša pokušala da pobegnu iz zatvora. Imam nezgodnu naviku da svaku priču saslušam površno, pa sam danima živela u uverenju da su se zatvorenici namazali vazelinom i provukli kroz rešetke. Zapravo su rešetke mesecima mazali vazelinom, da se ne čuje turpijanje testere. Kad bolje razmislim, ona moja verzija je prilično besmislena. Sad traže krivca. Taj posao je kod nas retko uspešan.
Mitropolit Amfilohije se javno pokajao što je krstio Čedomira Jovanovića. Ovaj, ozbiljno potresen, pokajnički na grudima istetovirao ogromnog kineskog zmaja, kakvog sudeći po pisanju naših medija nosi samo vrhuška kineske mafije. Znaju oni. Naši novinari.
Nole. Nole! Sjajan mladi čovek. Volela bih da svoje uspehe doživljava ličnije. Kao samo svoje. Plaši me to što od njega prave mit, što u njegovom talentu vide kosku svog uspeha, što na njega napaljuju raspomamljenu gomilu. Ima ta priča previše grananja. Suština je da nismo svi mi Nole. Ne. Jedan je Nole. Dijanin. Ne Srbijin. Ovo svojatanje preko svake mere je u najmanju ruku neukusno.
Još tri dana do stabilne nule. Izdržite!
Laku noć blogeri.
Ili vrištim.
elfish